Е да...
опет тај пуни месец.
Топлим светлом
тињао је и он те ноћи.
Зид облака јурио је
у нади сјај његов да прекрије.
Бежао им је...
Ноћ је цела мирисала на њу.
Освежавајуће.
Лагани поветарац
и нека влага као пред олују.
Сушкало је све око мене
као суве, нељубљене усне.
Земла, сва испуцала,
вапила је за водом,
па макар кап једна била.
Но, Богови се смиловаше,
пустише је да се натопи.
Да је киша љуби.
Поре испуни,
налије се жељом.
Громови су ударали,
она се тресла.
Све лоше изграђено
срушило се у том чину.
Остало је на површини
само оно чистом љубављу прављено.
Чиста и бела,
нежна и сјајна.
Тако је памтим.
Загледана у небо
са њена шарена ока два.
Back to Top