Ни небо није хтело
чувати пут авиона
на својој површини.
Прах и пара
нису се лепили
по плавилу лепоте.
Загледан и без мисли
осећао сам негде дубоко
спокојство.
Радовао сам се новом добу,
добу светла
и златних, сунчаних људи.
Она је била један од њих.
Златна и бела.
Весела и разиграна.
Сунчево дете.
Моја мала!
За разлику од паре и праха,
она се лепила
на мојој површини.
Чувала је мирисе
и маштала о следећем лету
са мном.
Желела је бити свуда
а увек поред мене.
Две супротности је уткала
у један једини пољубац.
Везом и вештим прстима
уплитала нам је душе
и мрсила вечност
у сваки немиран удах
праћен гласним издахом.
Излазила је пара,
остајала није.
Небо је није хтело.
Шарали смо животе
једно другом,
волели лудо
и заљубљивали се
из дана у дан.
Изнова и опет.
Back to Top