И тако некако опет се пун месец
по своду развуче,
звезде бескрајне
и мисли што буче.
Раскидан на комаде
стојим на тлу и чекам.
Погледом сјајним
и вером у чуда.
Погледом у душу,
док глава је луда.
Ноћ пуна магле
на јесен мирише
Пролазе дани
пуни туге и кише.
Кроз маглу се густу пробијем,
и у шуме баварске зађем,
дођем у сред ноћи
да погледам те поспане очи.
Месец ми за леђима
пут обасјава
за лудости моје
стазе крчи..
Послао ме
да љубим
и време растежем.
Косу снену
у пунђу вежем,
очи ка небу уперим,
разлијем се у свим бојама.
По њеном телу,
кожи и порама.
У крвоток уђем
силан и слан
и тако целе ноћи
док не сване дан.
и шта онда
како и куда
глава луда
ствара чуда
Back to Top