Е мој стари,
због те мале ја сам бос по трњу шетао.
Нисам морао,
желео сам.
Била ми је част
ходити исправљен прсима преда њом.
Бол стопала сам крио
зарад мало њене пажње.
Пучио и показивао
као да сам свемоћан.
А и био сам.
Чудо је то
колико снаге једно женско биће
са пар савршених облина
може да покрене.
Нежност и срамежљив осмех
знале су разбити
и најтврђу груду
која се у мени стезала.
И шта сам на крају добио?
Добио сам рањена стопала
и њено срце.
Усадио сам њен осмех у груди
обмотан нежношћу.
Запамтио сам божанску геометрију облина
и записао у душу
све формуле стварања савршенства.
Требаће ми.
Ако не сад,
у следећем животу.
-Да си мангуп знао сам,
али толики…
Back to Top