Још увек носио сам
њен мирис на кожи.
Ишао са њим
међу гладне вучице.
Тишина је владала
сваким покретом.
Знале су све
да у крви још
и њен зној тече.
Бојале су моје снаге
и тога да постану
још једна коју ћу
у срцу носити.
А ја овако луд
желео сам им
само све најлепше.
Љубио би их:
целе,
свуда,
разнежене и поспане.
Мазио би и чешкао
баш тамо где им
највише прија.
Вукао би линије леђима
и писао још једну
бајку о љубави.
Ма знате шта,
нека миришем још на њу.
Нека сви знају.
Нека све осете
да нисам је штедио.
Грицкао, гребао и вуко,
љубио, грејао и чупо.
У мраку,
под месецом и небом.
На ливадама широким,
по своду,
уза зид и на поду.
Све,
свуда
и свашта.
Све где ме је
носила машта.
Посматрао сам јецање
и свако колена клецање.
Купао сам се
у бојама разним,
нисам се бавио пролазним.
Клесао сам нас у звезде,
уносио у вечност
и тражио светлост.
Чистио сам душу
од гарежи.
Back to Top