Па толико је савршена,
да знам да се више Богова
око њених облина и ивица
забављало док су је вајали.
Баш сам Једног питао
зашто ноге такве има..
Рекао ми ја
да ћутим и уживам у њима.
Схватио сам тај савет
врло озбиљно.
Ето, ћутим.
Уживам...
Ма у свему сам уживао.
Да су то само ноге биле...
најдражи део био ми је
између врата и леђа.
Ту је знала да се јежи
и врати у садашњи трен.
Само тада знала је да сам ту,
присутан, додирљив, опипљив.
Била је уземљена.
Не само у срцу,
негде дубоко,
далеко од живога света.
Носила је мене она
свуда са собом.
Уздах јој је сецао
када је на мене мислила.
Израз на лицу променио би се
у пар секунди:
засијала би,
окачила осмех,
спустила густе обрве
и мирно гледала.
Љубио сам је данима.
Целу.
Љубио сам све.
Све што је припадало овоземаљском.
Љубио сам јој и душу
својим пуним уснама
остављајући жиг по кожи
који се не скида.
Задирао сам дубоко
у крвни ток,
писао своје песме
у њен генетски код.
Обележио сам
и остави печат.
Нека сви Богови знају
да је волим.
То је и Њима у част.
Раду и делу.
Знам...
знам да сада мислиш
"који безобразник".
Јесам.
Дозвољено ми је.
Смем да волим.
Желим.
Остављам траг у етру
овом песмом.
За покољења
и све душе
које су довољно смеле
да целим срцем воле.
Back to Top