СТУДЕН

Зима је лагано у кости улазила,
маглом се ширила по ноћи.
Лице је нагризала студен
и сећање на топле дане.
Дане када сам њен зној
по својој кожи носио.
На јутра и вечери
када смо нераздвојно проводили тренутке
и љубили се.
Гризао сам оне сочне усне
док не забриде и поцрвене.
Сваки пут као да ми је последњи.
Љубио сам цело лице,
образе, чело и очи зелене.
Имала је флеку у зеници.
Увек сам говорио да та тачка сам ја.
Носиће ме кроз цели живот,
па и након.
Ја сам јој она једна од најлепших,
али најболнијих успомена.
Ми смо баш онај филм
који се није догодио по стварном догађају.
Деца којој смо већ дали имена,
а нисмо стигли да их доживимо...
Љубио сам је тако даље
по кључним костима,
раменима... груди и струк.
Знао сам шта јој је мило,
а шта драго.
Осећао сам напон на местима
где је највише волела да је мазим.
Мазио сам је по доњим леђима,
чешкао гузу и играо коврџама.
Е, да...
баш тако пролазише дани.
Радо их се сетим,
па проживим опет
сваки центиметар њене коже
и распоред младежа по леђима.