ДУШЕ

Водиле су ме мисли у недоглед,
далеко од срца.
Ту сам је чувао,
онако још насмејану и милу.
Далеко, ван свих граница,
отишли смо и ми са њима.
Срце моје било је јако,
али тужно и помало празно.
Чекало је да га неко стегне,
заволи и не испушта.
Чекало је топла ока два,
усне меке и руке
нежне довољно да га ухвате
и мазе, а не повреде.
У сновима смо се налазили,
водили љубав и разговоре недовршене,
правили приче непроживљене,
али зато сасвим савршене.
Душе се нису раздвојиле,
а брда и планине међу нама бише.
Ту љубав да сперу не могу
чак ни сва мора, реке, потоци, па ни кише.
Све то мучило је луду главу:
да ли ће срце пронаћи
икада љубав праву?